Sutra

Setio sam se da treba da zovem Nevenu da je pitam kad ćemo na kafu.
Sutra ću. A možda ne baš sutra, mogu to da obavim i neki drugi dan…
Ili ipak ne, možda nisam želeo to da učinim. Možda da samo izađem i prošetam. Napolju je
sunčano je vreme i izlazim, trčim, zapinjem, oni se smeju, meni to ništa ne znači jer je
sunčano napolju. A mi sedimo ovde. Ne bih volela da umrem
sutra je konačno petak.
Umor. Šta da radim? Kako da se oporavim? Strašna su ovo vremena. Veoma.
Sutra je petak, konačno! Idem kući. Izaći ću sa društvom i videti ga!
Društvo. Ali, nisam uspela da ga nađem. Sve što su rekli više nije važilo. Uskoro sam shvatila da moram nastaviti
sama. Čekala me je sama i pitao sam se da li se njoj stvarno ide u bioskop sa mnom ili bi radije otišla na hladno
pivo. Mislili smo da se nikada nećemo izvući iz ove situacije, ali ostali su ipak uspevali da ostanu
veseli. Otišli smo u šumu, tako nasmejani i srećni, i poneli sve što nam je bilo potrebno. Ne sećam se koliko smo dugo
ostali.