Devojačko „da“

Devojačko „da“ je neoklasičarska komedija koju je napisao Leandro Fernandes de Moratin. Napisana je u tri čina i radnja se dešava u gostionici Alkali de Enares. Narator nas na početku uvodi na mesto radnje, a kako se ona bude odvijala, obaveštavaće nas o stvarima koje ne budemo mogli da zaključimo iz dijaloga između likova (gde su oni, njihovi pokreti).

Pošto se cela radnja odvija u već pomenutoj gostionici, a naglašeno je da počinje u sedam sati uveče, a završava se u pet sati ujutru, jedinstvo mesta i vremena je ispoštovano, što je tipično za ovaj period, dok sluge u ovom delu nemaju veliki uticaj na radnju, što nije uobičajeno za barok. Radnja teče prirodnim tokom, prisutni su i uvodni deo (donja Irena želi da oženi svoju šesnaestogodišnju ćerku, donju Fransisku, sa don Dijegom- čoveka na dobrom položaju od 50 godina), zaplet ( don Karlos saznaje za udaju svoje ljubavi i dolazi da otme donju Fransisku koja ne zna njegov pravi identitet i ime), peripetija ( don Karlos shvata da se donja Fransiska udaje za njegovog ujaka i pokušava da ode, ali iz njegovog pisma, don Dijego saznaje istinu) i konačno rasplet ( don Dijego, dirnut njihovom ljubavlju, daje Fransiski, koja u međuvremenu saznaje Karlosov pravi identitet, i Karlosu svoj blagoslov i ostavlja ih da žive srećnim životom). Dijalog je lagan, površan, direktan i lako razumljiv.

Glavni likovi ove komedije su donja Fransiska i don Karlosa. Iz dijaloga saznajemo da su se zaljubili u Gvadalahari i da je ta ljubav rasla za vreme tajnih viđanja u manastiru.

Donja Fransiska je šesnaestogodišnja, čedna i strogo vaspitana devojka u skladu sa vremenom u kojem je živela, poštuje majku i nipošto ne sme da joj protivreči. Nesposobna da se zalaže za sebe i svoje želje, čeka Don Karlosa da „dokaže svoju ljubav prema njoj“, a za to vreme traži utehu kod svoje sluškinje Rite, jer je ona jedina kojoj može da se izjada. Vidi ceo svet kako su joj ga kaluđerice i njena majka opisivale, nema svoje mišljenje, veoma je pasivan lik, čeka svoju budućnost skrštenih ruku. Ona poštuje don Dijega, ali ga ne voli.

Don Karlos predstavlja veoma uzornog i hrabrog mladića, dobro vaspitanog što se vidi kada zbog ljubavi i poštovanja prema svom stricu odlučuje da se odrekne donja Fransiske. Moral mu je veoma važan i ne može da pogazi moralni kod koji je duboko u njemu usađen, iako voli Fransisku. Vodi se svojim načelima i uvek pokušava da postupi ispravno, iako će time zanemariti svoje želje i osećanja.

Don Dijego, ujak od Karlosa, je veoma pozitivan lik. Iako je već stariji čovek, želeo je da oženi mladu devojku koja bi se, ako ne iz ljubavi, onda bar iz prijateljstva i neke vrste naklonosti udala za njega. Time pokazuje dobru crtu svoje ličnosti, ali i onu sebičnu kada njegov sluga simon spomene njegovog sestrića za koga je smatrao da bi mu se Fransiska svidela:

„ Vidi, Boga ti! Kakve ideje njemu padaju na pamet! Da je prepustim drugom! A, ne, dragi moj; taj nek¢ izučava svoju matematiku.“

Njegova dobrota konačno ispliva na površinu kada dopušta mladima da se vole i venčaju, iako se u to vreme retko dešavalo da budeš sa onim kojeg stvarno voliš.

Donja Irena je Fransiskina majka i udovica, veoma je brbljiva, priča dosta, manipuliše celom situacijom i sve to skriva iza majčinske ljubavi. Rešila je da dobro uda svoju ćerku i ništa je neće sprečiti da to i ostvari- kako je ona bila udata za starijeg čoveka u mladosti, tako će biti i njena ćerka. Veoma je sebična, ne sluša Fransiskine želje i zahteve već se vodi isključivo svojim. Sebično grabi ka cilju ne obraćajući pažnju na svet, u prisustvu don Dijega ćerki ubacije reči u usta i prekida je dok govori, dominira razgovorom. Svaki put kada se povede tema o Fransiskinoj neodlučnosti, ona uspeva da je promeni pričajući o svojoj porodici ili lekovima. Ceo njen lik je pomalo satiričan, a kroz njega pisac ismeva i crkvu, majčinski egoizam i strogo vaspitanje devojaka u to vreme. Jedino na kraju pokazuje osobine ljudskog bića kroz iskrenu sreću i razumevanje svoje ćerke.

Rita- Fransiskina sluškinja, Kalamoća- don Karlosov sluga i Simon- don Dijegov sluga, nemaju veliki uticaj na radnju i nalaze se u drugom planu. Veoma su radoznali, ali i bliski su sa svojim gazdama i kroz njihove dijaloge uspevamo da saznamo detalje iz života donja Fransiske, don Karlosa i don Dijega. Rita i Kalamaćo su još jedan ljubavni par u delu.

Dijalozi su uglavnom kratki i jasni, izuzetak su jedino povremeni monolozi bitni za dalji razvoj radnje. Iako likovi nisu iz istog staleža, koriste se istim jezikom i izrazima, pa samo iz njihovih dijaloga ne možemo zaključiti kojem društvenom staležu pripadaju.

Kod svih likova je prisutan monolog kao i govor za sebe, sem kod donja Irene koja kaže sve što pomisli u datom trenutku i koja je potpuno nesposobna da svoje misli zadrži za sebe.

Kroz ovo delo Moratin je uspeo da iznese svoje stavove o pojedinim „tradicijama“ u Španiji u to vreme, kao i da ih osudi tako što je kroz crtu komičnosti provukao sentimentalnost i ozbiljnost situacije u kojoj je većina devojaka tada mogla da se nađe. I pored toga, ova komedija dok se čita možda ostavlja utisak površnosti jer je dosta jednostavna i čitka, bez „slojeva“. Veoma je lagana i „vazdušasta“, osvežava i opušta publiku ili čitaoce, što je i odlika ovakvih dela u to vreme.