Djavolje bale

Uticaj Hulia Kortasara na filmografiju

Postoji veliki broj filmova koji su zasnovani na Kortasarovim pričama. Jedan od njih je i film Uvećanje, nastao na osnovu pripovetke Paučina miholjskog leta, odnosno Đavolje bale. Kortasar je priznati prethodnik filma italijanskog režisera Mikelanđela Antonionija, a ipak ova dva dela liče jedno na drugo manje nego filmovi koji ne priznaju svoje prethodnike.

U filmu fotograf uvećava fotografiju i otkriva ubicu skrivenog u žbunju. Prvobitno veruje da je njegova fotografiju sačuvala starca od ubistva ali se kasnije otkriva da to nije slučaj. U Kortasarovoj pripovetki, fotograf misli da je uslikao gorko zavođenje adolescenta od starije žene, samo da bi otkrio, da je ona podvodačica i da ga u stvari želi muškarac koji čeka u kolima, u neposrednoj blizini.

U nastavku priče, fotograf postaje sve odjednom, fotoaparat, zavedeni dečak i opet ostaje fotograf. On se tada nalazi pored žene, u ulozi dečaka, posmatra ostrvo oko sebe u ulozi objektiva i ujedno, kao fotograf, posmatra situaciju vam fokusa. „..lice žene, okrenuto meni začuđena izraza stalno je raslo, tada sam se malo pomerio, hoću da kažem foto-aparat se pomerio, i ne gubeći ženu iz vida, počeo je da približava čoveku koji me je gledao crnim otovorima koje je imao mesto očiju, posmatrao me je začuđeno i besno kao da želi da me prikuje pogledom za vazduh, i u tom trnutku sam uspeo da vidim van fokusa nešto slično velikoj ptici kako jednim zamahom krila prolazi ispred slike.“ To se dešava u trenutku kada ga starac ubija a on leži mrtav na fotografiji,zuri u nebo i postaje posmatrač i posmatran u isto vreme.

Naslovom dela, Đavolje bale, pisac nam verovatno sugeriše da je kamera taj đavo,požudni voajer koji predstavlja iluziju i koji nas lako može zavarati. „Mislim da umem da gledam, ako već nešto umem. Takođe znam da je svako gledanje podložno laži, jer nas upravo ono najviše udaljava od nas samih.“ I film i priča pokazuju nam otuđenost ljudi prouzrokovana medijima, govore kako smo postali pokorni posmatrači, programirani za predvidive reakcije. Umesto da nas oslobađaju, nove umetničke forme (bioskop, fotografija..) nas umrtvljuju i parališu jer čini se zahtevaju pasivnost njihove publike.

U priči narator je možda mrtav, ali je barem njegova umetnost uspela da otkrije istinu, a fotograf je bio u stanju da saoseća sa žrtvom do tačke umiranja na njegovom mestu, svakako pozitivan ishod za umetničko delo. U filmu, pak, ništa nije urađeno, ništa nije naučeno i nikoga na kraju nije briga. Cilj nije bio zadovoljiti pravdu. Postaje jasno da su ciljevi uvek bili samo estetski. Umetnost je za fotografa samo iluzija, ništa više od igre prividnosti. Stvarni svet je još manje od toga, on nije čak ni zanimljiv.

Postoje i dve američke verzije priče, s tim što se kod njih prelazi sa fotografije na zvuk.

U razmišljanju o različitim umetničkim i ideološkim pristupima istog materijala dolazimo do dubljeg razumevanja onoga što se dešava u fikciji Hulija Kortasara i u filmovima koji su stvoreni u čast njegovih dela.