Pepita Himenes

Unutrašnja borba don Luisa

Izabrati između ovozemaljske ljubavi i ljubavi prema Bogu za današnje čitaoce može izgledati kao lak izbor ali ne i za čoveka koji je živeo u Španiji devetnaestog veka. Pepita Himenes daje čitaocima priliku da zavire u umove likova iz vremena kada je “Španija bila više katolička od samog Vatikana” i otkriju njihove strahove i skrivene čežnje.

Čovek rastrzan između opipljivog i tako lako ostvarivog svetovnog uživanja i onog višeg, duhovnog ispunjenja. Svestan da njegova odluka nije laka, don Luisa nije mučilo samo to što svoj život neće posvetiti Bogu već i činjenica da će biti osramoćen . Na pragu da postane sveštenik, da odbaci u potpunosti ovozemaljska uživanja i posveti se duhovnom ispunjenju, u njemu se javlja dilema. On, koji je celog života mislio da će voleti samo Boga žudi za ženskim telom i pokušava na sve načine da opravda tu svoju opsednutost, odbijajući da iz straha, najviše za sebe, prizna da je odluka već doneta. Od trenutka kada je čuo za Pepitu ona postaje sve čemu se on nada. Sve svoje sebične razloge on pravda svojim pozivom na koji se zavetovao pre dolaska u rodnu zemlju, da postane svetac i da se posveti Bogu. Pomisao da se odrekne svega u šta je do tada verovao i o čemu je propovedao, njega najviše izluđuju. “Šta bi se o njemu govorilo, a, ponajviše, šta bi on sam o sebi mislio ako bi njegov životni ideal, novi čovek koga je stvorio u duši, teženje vrlinama, časti i sve ambicije nestale u trenu, ako bi se rastopile na toploti jednog pogleda, na prolaznom plamenu nekih lepih očiju, kao što se topi inje na slabim zracima jutarnjeg sunca?”

Više je, uvek, don Luis nalazio razloga da zaboravi na Pepitu. “Razmičljajući o ljubavi, nalazim hiljadu razloga da volim Boga, a ne nju.” U korist božanskog, a prepreka ove ljubavi, i još jedno od mogućih izgovora, ide i don Pedro, Luisov otac i Pepitin prosac. Iz poštovanja koje je osećao prema svome ocu i bez želje da mu bude rival i povredi mu osećanja, često se don Luis “… peo iznad oblaka, u nebeske sfere, a jadna Pepita Himenes je ostajala daleko dole i jedva ju je video.” Ali postojala je ta opsednutost mladom udovicom koja ga je iznova bacala u nove muke. “Nikakvo razmišljanje, nikakv drugi oblik, ne može da izbriše sliku te žene.”

U njegovoj glavi vladao je haos. Nije znao šta da misli ali više nije mogao da porekne svoju žudnju i zaljubljenost. “Moj život je, već nekoliko dana, neprestana borba.” Stalno su se u njemu javljale nove ideje, nova objašnjenja i želja za bežanjem od istine.

Najveći Luisov neprijatelj bio je njegov ponos. Činjenica je da nikome, pa ni sebi nije mogao da prizna, ono što su drugi već odavno znali, “..da njegov misticizam, gledan u novom svetlu, nema ni suštinu ni čvrstinu, da je bio veštački i isprazan proizvod njegove načitanosti, njegove dečačke umišljenosti i površnosti bezazlenog studenta.” Upravo to je bilo teško. Odbaciti ideal i priznati poraz.