Pepita Himenes

Unutrašnja borba don Luisa

Izabrati između ovozemaljske ljubavi i ljubavi prema Bogu za današnje čitaoce može izgledati kao lak izbor ali ne i za čoveka koji je živeo u Španiji devetnaestog veka. Pepita Himenes daje čitaocima priliku da zavire u umove likova iz vremena kada je “Španija bila više katolička od samog Vatikana” i otkriju njihove strahove i skrivene čežnje.

Čovek rastrzan između opipljivog i tako lako ostvarivog svetovnog uživanja i onog višeg, duhovnog ispunjenja. Svestan da njegova odluka nije laka, don Luisa nije mučilo samo to što svoj život neće posvetiti Bogu već i činjenica da će biti osramoćen . Na pragu da postane sveštenik, da odbaci u potpunosti ovozemaljska uživanja i posveti se duhovnom ispunjenju, u njemu se javlja dilema. On, koji je celog života mislio da će voleti samo Boga žudi za ženskim telom i pokušava na sve načine da opravda tu svoju opsednutost, odbijajući da iz straha, najviše za sebe, prizna da je odluka već doneta. Od trenutka kada je čuo za Pepitu ona postaje sve čemu se on nada. Sve svoje sebične razloge on pravda svojim pozivom na koji se zavetovao pre dolaska u rodnu zemlju, da postane svetac i da se posveti Bogu. Pomisao da se odrekne svega u šta je do tada verovao i o čemu je propovedao, njega najviše izluđuju. “Šta bi se o njemu govorilo, a, ponajviše, šta bi on sam o sebi mislio ako bi njegov životni ideal, novi čovek koga je stvorio u duši, teženje vrlinama, časti i sve ambicije nestale u trenu, ako bi se rastopile na toploti jednog pogleda, na prolaznom plamenu nekih lepih očiju, kao što se topi inje na slabim zracima jutarnjeg sunca?”

Više je, uvek, don Luis nalazio razloga da zaboravi na Pepitu. “Razmičljajući o ljubavi, nalazim hiljadu razloga da volim Boga, a ne nju.” U korist božanskog, a prepreka ove ljubavi, i još jedno od mogućih izgovora, ide i don Pedro, Luisov otac i Pepitin prosac. Iz poštovanja koje je osećao prema svome ocu i bez želje da mu bude rival i povredi mu osećanja, često se don Luis “… peo iznad oblaka, u nebeske sfere, a jadna Pepita Himenes je ostajala daleko dole i jedva ju je video.” Ali postojala je ta opsednutost mladom udovicom koja ga je iznova bacala u nove muke. “Nikakvo razmišljanje, nikakv drugi oblik, ne može da izbriše sliku te žene.”

U njegovoj glavi vladao je haos. Nije znao šta da misli ali više nije mogao da porekne svoju žudnju i zaljubljenost. “Moj život je, već nekoliko dana, neprestana borba.” Stalno su se u njemu javljale nove ideje, nova objašnjenja i želja za bežanjem od istine.

Najveći Luisov neprijatelj bio je njegov ponos. Činjenica je da nikome, pa ni sebi nije mogao da prizna, ono što su drugi već odavno znali, “..da njegov misticizam, gledan u novom svetlu, nema ni suštinu ni čvrstinu, da je bio veštački i isprazan proizvod njegove načitanosti, njegove dečačke umišljenosti i površnosti bezazlenog studenta.” Upravo to je bilo teško. Odbaciti ideal i priznati poraz.

Hulio Kortasar- Kronopiji, fame i nade

Šta predstavljaju? Zašto baš tri? Potpuno različiti, a opet se tako savršeno uklapaju i stvaraju savršenu celinu od njihovih mana. Nigde nemamo njihov tačan opis, da li su to bića ili predmeti, ili možda samo fizička manifestacija apstraktnog pojma?

Fenomenalni pisac Kortasar, upoznaje nas sa ovim „bićima“ kroz pričice- u svakoj saznajemo delić njihovih karaktera, fizičkog izgleda, ali to je još uvek nedovoljno da bi smo stvorili pravu sliku o njima. Nakon malog istraživanja, zaključila sam da većina ljudi zamišlja kronopije kao gremlinčiće ili čovečuljke, pomalo zdepastog izgleda, vragolastog, ali i umiljatog lica, dok su fame visoke, tanke, ozbiljnog izgleda i držanja.

Ali zašto se oni zovu baš tako? Zašto baš nada, fama ili kronopio? Opet, zašto se sve na svetu zove tako kako se zove- zašto se voz zove voz ili ptica- ptica? Zato što je neko smislio da će se to baš tako zvati, a ne drugačije. S druge strane, voz može imati drugačiji naziv u svakom jeziku, ali svi ti nazivi predstavljaju jedan isti voz. Kronopiji ne mogu imati drugačije nazive jer to neće biti ti isti kronopiji.

Kortasar materijalizuje ova čudna bića koja se možda nalaze i svuda oko nas, a i u nama, fizički ih oživljava, svakom daje ličnost koje se veoma razlikuju jedna od druge:

Fame su ozbiljne, sve planiraju u napred, odgovorne, vole red i tišinu, podsećaju na odrasle ljude formiranih ličnosti, stabilne i jake, ali previše ozbiljne sa velikom potrebom za red i mir:

 „Fame kada putuju, imaju sledeće običaje prilikom noćenja u nekom gradu: jedan odlazi u hotel da bi utvrdio cene, kvalitet posteljine i boje tepiha. Drugi odlazi u policiju da prijavi pokretnine i nekretnine koje poseduju sva trojica, kao i inventar sadržaja njihovih prtljaga. Treći odlazi u bolnicu da prepiše raspored dežurnih lekara i njihove specijalnosti.“

„Da bi sačuvale svoje uspomene, fame ih konzerviraju na sledeći način: pošto fiksiraju uspomenu u celini, umotaju je od glave do pete u jedan crni čaršav i naslone uza zid sobe, okačivši joj natpis: „Izlet na Kilm“, ili „Frenk Sinatra“.“

One ne prepuštaju stvari slučaju, sve se mora dovesti u red. Već imaju formiran pogled na svet, ono što se u taj svet ne uklapa ili im se ne sviđa biće ismejano i omalovažavano, kao što možemo videti u primeru sa kornjačama i famama koje su im se podsmevale jer su spore.

Kronopiji su, za razliku od fama, vrlo neorganizovani, žive u trenutku i ne razmišljaju o tome šta ih čeka sledeći dan, rizikuju, vole da se šale i blesave, ne vole red i mir, baš suprotno. Po svemu sudeći, veoma podsećaju na malu decu bez velikih briga, sa pozitivnim i crno-belim pogledom na svet, ali koju i najmanje sitnice mogu rastužiti i uznemiriti, a neke situacije u kojima se nađu neće do kraja ni razumeti:

„Kada kronopiji putuju uvek nalaze pune hotele, vozove koji su već otišli, kiša pljušti, a taksi vozači neće da ih voze ili im naplaćuju preskupo... Kronopiji se nikada ne obeshrabruju zbog toga jer su ubeđeni da se ove stvari događaju svima, i kažu jedi drugima pred spavanje: „Kakav divan grad, prekrasan“. Cele noći sanjaju da je grad pun proslava na koje su oni pozvani. Sutradan se bude prezadovoljni, i tako putuju kronopiji.“

„Dok kronopiji, ta neuredna i mlaka bića, ostavljaju uspomene po kući, da slobodno, u veselom žagoru idu tamo amo, i kada jedna protrči blago je pomiluju i kažu joj: „Nemoj da padneš“ i „Pazi na stepenice“.“

 Za razliku od fama koje su se podsmevale kornjačama, kronopiji im simbolično crtaju lastavice na oklopima.

Nade su pasivne, predvidive, pomalo nezainteresovane i usamljene, podsećaju na duhove, bezlične su i dosadne:

„Nade, koje vode sedelački život, puštaju da ljudi i stvari dolaze k njima; one su kao statue koje treba posetiti da bi se videle, jer ne žele da se uznemiruju...“

Pored fama koje su se podsmevale kornjačama i kornopijima koji su suprotnost fama, nade su potpuno neutralne i nezainteresovane u toj priči: one znaju za kornjače, ali uopšte ne mare.

Moglo bi se reći da kronopiji, fame i nade predstavljaju materijalizaciju svega onoga što u stvarnom svetu ne možemo opipati i videti- to su naše želje i strahovi, mane i vrline, skup osobina koje našu ličnost čini unikatnom. Svako ima svog kronopija, famu i nadu koji naizmenično proviruju iz nas, koji se međusobno dopunjavaju, ali i sukobe.

Princip žene i princip muškarca u delu "Pepita Himenes"

Španija u XIX veku predstavljala je moralnu i normativnu sredinu gde je religija oblikovala stavove i razmišljanja čoveka,usađujući mu pritom pravila ponašanja izvan kojih se život nije mogao voditi. Živeći u sredini koja je ograničavala i sputavala ljudski duh,mladi čovek je bio primoran da svoj život podređuje drugim ljudima,jer su se njihova mišljenja poštovala.

Huan Valera govori o psihološkoj borbi čoveka prikazanoj kroz dve različite osobe, don Luisa i Pepite Himenes. Iako sličnog vaspitanja koje se zasniva na strogoj katoličkoj veri, između njih se uočava razlika u poimanju ljubavi.
Don Luis,mladi čovek, rasrzan je između dve različite vrste ljubavi,one prema ženi i prema bogu. Kako odlučiti kojoj se treba prikloniti? Koja je veća,postojanija? Dileme kroz koje prolazi,ispoveda u pismima svome stricu koji ga je obrazovao i usadio mu ljubav prema teologiji. Don Luis se na putu do postanka sveštenika suočava sa najvišim iskušenjem u obliku žene. Žena koja pleni svojom lepotom lica ali i duhovnom koja se odlikuje njenom smernošću. Mladi čovek od trenutka njihovog poznanstva vodi bitku sa sobom i svojim načelima koja su mu još od detinjstva usađena. On se istovremeno i divi i osuđuje ženu prema kojoj su mu se javila osećanja.Njenu lepotu i dobrotu poredi sa boginjama drevnog Rima i Aničke Grčke,davajući najlepše opise njenih ruku,koje za njega predstavljaju simbol nežnosti i lepote j. Don Luis postavlja i pitanje da li su njene osobine zaista tako veličanstvene ili ona samo koristi umeće kako bi privukla pažnju muškarca. Pepita svakako predstavlja kult obožavanja muškaraca koji se bore za njenu naklonost. Predan svom ubeđenju da "voleti Boga znači voleti sve" Luis odlučuje da se suprotstavi svojim osećanjima,vodeći kao i do sada uzdržan i pošten život,spreman da svoju budućnost posveti isposničkom životu. U jednom od svojim pisama poručuje stricu: "Um koji se bori da spozna Boga mora biti žustar;volja koja mu se u potpunosti potčinjava takođe,jer najpre odnosi pobedu nad samim sobom,bijući hrabre bitke sa svim nagonima i terajući u bekstvo sve vrste izazova". Trenuci u kojima se vodi mišlju da poklekne su oni u kojima saznaje da i Pepita gaji osećanja prema njemu. Međutim,njega ne sprečava da presudi i donese izbor samo ljubav i poštovanje prema duhovnom životu već i odnos ljudi koji bi ga drugačije gledali nakon donesene odluke. U don Luisu se javlja stah za svoju budućnost kao i doza sebičnosti. On je svestan da bi izgubio ugled kod ljudi ako bi se odrekao svog poziva zbog jedne žene. Bojeći se lake osude društva,rizikuje da izgubi ženu koja je spremna da svoje vaspitanje odbaci zarad sreće.

Pepita, mlada udovica,žena koja je otkrila osećanje ljubavi sa dolaskom Luisa biva podjednako rastrzana u svojim odlukama. Ona nastoji da odoli svome iskušenju,ali trenutak kada na njegovom licu prepoznaje ljubav i nežnost,u njoj donosi sreću za razliku od voljenog kome je unelo nemir. Neobično hrabra za tadašnje vreme,kada ženama nije bilo primereno da se bore za svoje želje,ona ipak odlučuje da pokuša za svoju ljubav,svog muškarca. Spremna i suočena sa činjenicom da može izgubiti sve moralne osobine kaže: "… ja bih zbog njega žrtvovala čak i spas sopstvene duše".

Prilikom njihovog tajnog susreta vode konačnu raspravu o tome koje osećanje je uzvišenije? Da li izabrati ljubavno ili duhovno ispunjenje? Shvativši svu lepotu prave ljubavi,one nesebične,koju Pepita oseća prema njemu,don Luis donosi odluku da se posveti ženi koja ga tako iskreno i čisto voli. Njihova priča nije završena tragično,ona tek počinje. Duhovne ideale zamenili su novim, idealima o svojoj sreći. Odrekavši se svog misticizma , don Lius je shvatio da ljubav nije slepa. Ona ima mogućnost da prodre u samo srce onoga kojeg voli i vidi pravo lice voljene osobe.

Djavolje bale

Uticaj Hulia Kortasara na filmografiju

Postoji veliki broj filmova koji su zasnovani na Kortasarovim pričama. Jedan od njih je i film Uvećanje, nastao na osnovu pripovetke Paučina miholjskog leta, odnosno Đavolje bale. Kortasar je priznati prethodnik filma italijanskog režisera Mikelanđela Antonionija, a ipak ova dva dela liče jedno na drugo manje nego filmovi koji ne priznaju svoje prethodnike.

U filmu fotograf uvećava fotografiju i otkriva ubicu skrivenog u žbunju. Prvobitno veruje da je njegova fotografiju sačuvala starca od ubistva ali se kasnije otkriva da to nije slučaj. U Kortasarovoj pripovetki, fotograf misli da je uslikao gorko zavođenje adolescenta od starije žene, samo da bi otkrio, da je ona podvodačica i da ga u stvari želi muškarac koji čeka u kolima, u neposrednoj blizini.

U nastavku priče, fotograf postaje sve odjednom, fotoaparat, zavedeni dečak i opet ostaje fotograf. On se tada nalazi pored žene, u ulozi dečaka, posmatra ostrvo oko sebe u ulozi objektiva i ujedno, kao fotograf, posmatra situaciju vam fokusa. „..lice žene, okrenuto meni začuđena izraza stalno je raslo, tada sam se malo pomerio, hoću da kažem foto-aparat se pomerio, i ne gubeći ženu iz vida, počeo je da približava čoveku koji me je gledao crnim otovorima koje je imao mesto očiju, posmatrao me je začuđeno i besno kao da želi da me prikuje pogledom za vazduh, i u tom trnutku sam uspeo da vidim van fokusa nešto slično velikoj ptici kako jednim zamahom krila prolazi ispred slike.“ To se dešava u trenutku kada ga starac ubija a on leži mrtav na fotografiji,zuri u nebo i postaje posmatrač i posmatran u isto vreme.

Naslovom dela, Đavolje bale, pisac nam verovatno sugeriše da je kamera taj đavo,požudni voajer koji predstavlja iluziju i koji nas lako može zavarati. „Mislim da umem da gledam, ako već nešto umem. Takođe znam da je svako gledanje podložno laži, jer nas upravo ono najviše udaljava od nas samih.“ I film i priča pokazuju nam otuđenost ljudi prouzrokovana medijima, govore kako smo postali pokorni posmatrači, programirani za predvidive reakcije. Umesto da nas oslobađaju, nove umetničke forme (bioskop, fotografija..) nas umrtvljuju i parališu jer čini se zahtevaju pasivnost njihove publike.

U priči narator je možda mrtav, ali je barem njegova umetnost uspela da otkrije istinu, a fotograf je bio u stanju da saoseća sa žrtvom do tačke umiranja na njegovom mestu, svakako pozitivan ishod za umetničko delo. U filmu, pak, ništa nije urađeno, ništa nije naučeno i nikoga na kraju nije briga. Cilj nije bio zadovoljiti pravdu. Postaje jasno da su ciljevi uvek bili samo estetski. Umetnost je za fotografa samo iluzija, ništa više od igre prividnosti. Stvarni svet je još manje od toga, on nije čak ni zanimljiv.

Postoje i dve američke verzije priče, s tim što se kod njih prelazi sa fotografije na zvuk.

U razmišljanju o različitim umetničkim i ideološkim pristupima istog materijala dolazimo do dubljeg razumevanja onoga što se dešava u fikciji Hulija Kortasara i u filmovima koji su stvoreni u čast njegovih dela.

Putovanje kroz Kortasarov priručnik,spoznaja Kortasara

Beleške u kojima je objašnjeno na koji način se upoznajem sa knjigama, kako doživljavam dela, prvi utisci,predrasude,sudovi i konačno tumačenje,otkrivanje odnosno spoznaja piščevog sveta.Četiri etape prilikom čitanja knjiga.

1.ETAPA

Prvi susret sa piscem,njegovim svetom
Obično se kreće sa uobičajnom dozom ravnodušnosti da bi se došlo do nekakve reakcije. Ali kakve?

Sve te reči na belom parčetu papira. Svaki put isto. To je jedino što primećujem prilikom prvog susreta sa knjigom. U procesu sam čitanja,tu negde na prvoj,drugoj stranici.Krenula sam vodeći se mišlju da bi ovo mogla da bude "ta" knjiga. Ništa posebno ne zapažam. Ništa što bi me nagovestilo o kakvom je delu reč.Pročitam ja i taj predgovor pisca u kojem kao po običaju, ne daje neke informacije o čemu se zapravo radi,već pokušava me odobrovolji,da mu ne bih prestrogo sudila. Reči se smenjuju,polako mi nestaju sa vidika jedne a dolaze neke druge.Čini mi se kao da čitam sve vreme jednu te istu rečenicu. U glavi mi se smenjuju piščeve misli ali ni jedna ne ostaje,ni jedna me ne dotiče.Odjednom, nailazi talas.Ogromna bujica reči! I to kakvih! Ne mogu da ispratim radnju.Nisam se valjda uspavala,pa propustila preokret? Kako je od jedne indiferentnosti došlo do reakcije? Davim se u dugim jezičkim konstrukcijama,neuspešno pokušavajući da protumačim njegova razmišljanja. Trudim se da ga ispratim ali ne uspevam. Otaljavam se čitanjem,osećam kako su krenule grimase na mom licu. Reakcija!!!



2.ETAPA
Prvi doživljaj dela: sud ili predrasuda?

Zašto zamaram sebe rečenicama,konstrukcijama u kojima se izgubim na samom početku,nemajući ni volje ni interesovanja da završim započetu misao. Krenem,ne nazirem kraj. Gde je tačka? Gde je taj mali znak da je mojoj muci došao kraj? O pišče,zašto? Kakve su ti to misli prolazile u procesu stvaranja knjige pa si ih pretočio u ovakve reči? Unosiš mi konfuziju i stvaraš averziju a tek te čitam. Nisam te još ni upoznala a već te prezirem. Olovka mi označava stranu koja sledi posle ukupno pročitanih 10,od kojih sam dobila želju da zapalim knjigu i uništim svaki dokaz o njenom postojanju, a to ne liči na mene,ja knjige poštujem. Ja se borim sa knjigom,pisac se bori samnom pokušavajući na svaki način da me natera da čitam,ali nam ne ide.Naši ragovori obično krenu ovako:
Pisac: Znaš,nisam ja kao svi ostali. Ja:Svi to kažu. Pisac: Da,ali ja sam stvarno drugačiji,veruj mi. Ja: Pa šta si ti toliko značajno uradio? Pisac: Pa napisao sam ovo delo. Ja: Žao mi,ja ne pronalazim suštinu. Koliko god se trudila,ja tebe ne razumem. Stoga,prepuštam nekom drugom da prepozna tvoju priču,pročita tvoj život. Nije nam bilo suđeno. Zbogom.

3. ETAPA
Otkrivanje "tog" dela i "tog pisca"

Uzimam priručnik. Kakav je ovo priručnik? Za pevanje i plakanje? Dooobro. Šta god bilo. Krećem.Gledam,još uvek ne čitam. Oprezno bacam pogled na naslov,pa jedan brzi na prvu rečenicu pa na naslov druge pripovetke. Samo polako Tamara,ne želiš da opet kreneš sa velikim entuzijazmom u pustolovinu tumačenja još jednog pisca,još jednog konfuznog čoveka. Treba ići malim koracima. Ne treba ti još jedno razočaranje. Svaki put očekujem mnogo pa zato sada čvrsto donosim odluku da neću.Već pravim odambreni sistem i naoružavam se da bez imalo ustezanja kritikujem piščeve reči. Već vidim situaciju,pisac se se rasplinje raznolikom rečima,bacajući svakojake metafore,trudeći se na svaki način da me uvuče u priču,da pridobije moj (ne)običan ukus a ja bez izuzetka odbijam. Međutim,ovog puta se dešava nešto.Neko drugo osećanje. Ne znam još uvek kakvo ali želim da nastavim sa čitanjem. Jedna,druga,treća. Idu stranice ko od šale. Jednostavne,lako razumljive reči ispisane po belom papiru.Uputstva.
Nisam miljenik istih. Ali ova mi se sviđaju. Obično se nalaze na papirićima,ispisana sitnim slovima i neretko prave zabunu čoveka koji ne razume način njihove primene. Kortasar u svome priručniku daje jasna uputstva o tome kako se treba uplašiti,kako pronaći dlaku u slivniku,kako se popeti uz stepenice….Banalne stvari,zar ne? Ali zar se život ne sastoji od toga? Mi,ljudi,tako smo prosta bića. Dan nam je ispunjen obavezama,radnjama koje ponavljamo iznova i iznova.Svestan stanja u kome se nalazi,čovek ne preduzima ništa kako bi bilo šta promenio. Sve dok ne obratimo pažnju na sitnice,kao što je rasprskavanje kapljice,njeno rađanje a zatim rastavljanje na najsitnije atome ne možemo videti ni sebe,svoju bit.
Igrajući se rečima,Kortasar nam na zanimljiv način i kroz ironiju predstavlja svakodnevnicu čoveka koji živi svoj mali,neispunjen život.Sve je poznato.Iste ulice,iste kuće i ista lica svaki dan.Ukalupljeni snovi i želje,nemogućnost da se izađe iz učmalosti. Treba probati,pokušati. Osluškivati više. Čovek se boji promena,to je fakat. Kako Kortasar kaže,nije sve izgubljeno. Možda još postoji nada za nas.
,,Kada otvorim vrata i pojavim se na stepeništu,znaću da dole počinje ulica. Ali ne kalup,unapred prihvaćen,niti dobro poznate kuće,ni onaj hotel preko puta,nego ulica,gaj pun života,gde svaki trenutak može pasti na mene u obliku cveta magnolije,i gde će se lica rađati pod mojim pogledom,kada učinim sledeći korak,kada laktovima,trepavicama i noktima razbijem masu staklene cigle,i reskiram svoj život da bih korak po korak otišao i kupio novine na uglu. " Kortasar daje svetu preneseno značenje,dobija naziv "lepljive mase" a na čoveku je da se probije i uradu nešto drugačije od onog što mu je isplanirano za svaki dan. U pripoveci ,,Uvod u obuku za navijanje sata" Kortasar nam prikazuje površnost čoveka,nemogućnost da uvidi da su stvati te koje upravljaju njim. Boreći se sa materijom,misleći da on ima vlast nad njom, čovek nije uspeo da je očoveči, ali je ona uspela da suzi i opovršini čoveka, da ga svede na materiju.Simblol sata,koji nam ukazuje na našeg najvećeg neprijatelja,vreme. Vreme koje nam je preostalo,koje nam je isprogramiralo život do najsitnijih detalja,nametajući nam obaveze koje smo dužni da ispunimo u određenom roku. Nije nam sat poklonjen nego smo mi poklon satu,zapaža Kortasar. Mešajući elemente fantastike i realnosti,Kortasar predstavlja priču o bezobličnim bićima kronopijama,famama i nadama koje vode antropomorfni život. To su bića kojima je pisac prepisao ljudske osobine,ona imaju svest ali nemaju oblik. Paradoksalni pristup Kortasar pravi kako bi prikazao sve aspekte ljudske prirode. Različiti tipovi ljudi predstavljeni su kroz kronopije,fame i nade. Kritika u pripovetkama je sastavljena od humora i karikiranja različitih zanimanja,društvenog uređenja i taštine u ljudima. Kortasar poručuje da još nije kasno da se probudimo iz svojih uredno "isplaniranih" života i pogledamo jednog jutra na svet oko nas,percepirajući stvari na potpuno nov, drugačiji način. "Zatvaram oči, gledam unutra,moje sumnje su glupe i postajem siguran,da, to je stvaran svet u meni." Da,živi smo!

4.ETAPA
Osećanja koja se javljaju prilikom čitanja "te" knjige

Kako znate da li ste dobro shvatili neku knjigu,njenu priču,poruku i doživeli pisca? To je obično ona knjiga kojoj ste pristupili ne nadajući se da ćete doživeti neko otkrovljenje,da ćete se zapitati gde je vaše mesto u ovoj haotičnoj "lepljivoj masi" i koja je vaša svrha u istoj. Ono što je ovoj knjizi dalo titulu "te",samospoznajuće knjige jeste sposobnost njenog pisca da prostim ali jako efikasnim rečima predstavi stvarnost čovečanstva na jedan novi,neobičan način i da podstakne čitaoca da vidi svoju automatizovanu svakodnevnicu. Kako je i sam pisac rekao:" izgleda da sam rođen da ne prihvatim stvari onako kako su mi predstavljene".
Završila sam knjigu.Ostao je osećaj koji je bio prisutan tokom čitanja,prepoznavanje. Prepoznavanje drugih ljudi,prepoznavanje sebe same i svega onog što čini našu svakodnevnicu,svih dobrih i loših strana ljudske duše.Znala sam šta mi je činiti.Sledećeg jutra kad budem popila kafu i krenula ka fakultetu otići ću drugim,meni nepoznatim putem. Iako postoji mogućnost da se zagubim,pokušaću,spremna sam.Poslednji razgovor je tekao.Pisac: Znaš,nisam ja kao svi ostali. Ja:Znam. Pisac:Zašto tako misliš? Ja: Naterao si me da stvarno pročitam ovo delo.

Pepita Himenes- moje viđenje- likovi

Pepita Himenes, delo Huana Valere, predstavlja veoma zanimljivu ljubavnu priču između Pepite Himenes i Luisa de Vargas koja poseduje elemente zabranjene ljubavi jer Luis uskoro treba da postane sveštenik, a Pepiti, mladoj udovici, se udvara Luisov otac. Pored osnovne teme o ljubavi, imamo I temu teškog izbora- Luis mora da odluči između ljubavi i svog životnog poziva, da odluči da li će da ispoštuje svog oca i odrekne se Pepite, i da ispoštuje svog strica i postane sveštenik, ili će pratiti svoja osećanja I oženiti Pepitu.

U prvom delu knjige, radnju saznajemo kroz Luisova pisma njegovom stricu, kroz koja možemo naslutiti i mišljenje njegovog strica o celoj situaciji, a u drugom delu to činimo kroz neku vrstu dnevnika.

Prvi deo se veoma tesko i sporo čita, čini se da radnja stoji, ponekad bi se desilo nesto sto bi me moglo zainteresovati. Loša strana forme pisma je što saznajemo samo Luisovu stranu priče. Pomalo saznajemo i o osećanjima ostalih likova, ali sve to predstavlja Luisovo viđenje stvari koje možda i nije realno, pa nam ostaje samo da nagađamo šta se u stvari dešava. Način na koji na početku opisuje Pepitu, iako na najlepši način (jer je tako čuo), stvara mi dozu odbojnosti prema njoj, možda zato što se nakon njihovog upoznavanja, svaki put kada bi je spomenuo, to bi radio na lažan hladan i suzdržan način, poricajući istinu.

Kako je čitanje odmicalo, kod glavnih likova sam sve više primećivala dozu licemerja. Pepita, o kojoj (i pored Luisovih prepričavanja njihovih susreta) mišljenje može teško da se oformi u prvom delu, svesna svojih „potencijala“, pruža lažnu nadu Luisovom ocu pozivajući njega i njegovog sina na druženje. Da don Pedro nije imao dovoljno razumevanja to bi imalo kobne posledice. I i pored don Pedra, ona na jedan veoma suptilan način koketira sa Luisom, a zna za njegov životni poziv i koliko mu malo treba da taj svoj cilj ispuni. Navodno ga voli, a ponaša se kao da nije svesna žrtve koju bi morao da napravi da bi bio s njom- da izgubi ne samo oca, nego i mogućnost da postane sveštenik. Nakon tog koketiranja, uspeva da ga zavede, i kada shvata da možda ipak neće sve ispasti kako je zamislila, baca se u očaj, zaboravljajući muškarce koji su u taj isti očaj padali zbog nje, iako ih je odbila iz pravih razloga (kao što je i nju Luis sada odbijao iz dobrih razloga).

Luis se, u drugu ruku, vraća u rodno selo da poseti oca i jasno zna kakvu budućnost želi da ima. Stalno govori o religiji i opovrgava stričeve reči i pravi se da sve „ide po planu“, ali sigurno, u dubini duše, zna da nije tako. Zašto jednostavno ne prizna da počinje da gaji osećanja prema Pepiti? Govori o bliskosti koju oseća prema njoj, a kada mu stric nagovesti da je to više od prijateljstva, on to konstantno demantuje. Kada napokon prizna sebi da se zaljubljuje, u svakom pismu govori o tome kako će što pre da ode iz sela i da se vrati stricu.. Ali na tome se i završava. Da je stvarno želeo da se vrati, on bi to i uradio, a ne bi dozvolio da mu otac diktira koliko će da ostane. I posle svega toga, kada se konačno desi taj kobni poljubac, on se odjednom kaje (kao da ga je Pepita nečim naterala da je poljubi) i tek tada se osamljuje, umesto da je to uradio prvi put kada je osetio „prijateljstvo“ prema njoj. Kada je napokon došao konačni trenutak u kojem je morao da odluči između ljubavi i sveštenstva, on se odriče svešteničke mantije i pada Pepiti u zagrljaj, odlučivši da time izda svog oca kojem je odavno trebao da otkrije celu situaciju. Opet, da nije bilo Pepitine služavke, njihova ljubav verovatno ne bi imala srećan kraj s obzirom da, umesto da oboje odluče šta žele i istinski se potrude da to ostvare, oni se bore sami sa sobom ne čineći ništa da značajno promene situaciju u kojoj se nalaze.

Don Pedro je veoma pozitivan lik, čak i na početku- prvo zbog svog mladog duha i pomalo nevinog načina na koji sinu govori o Pepiti (što saznajemo iz pisama), a posle i zbog iskrene ljubavi prema sinu koju nam dokazuje kroz njegov poslednji gest. Njegova uloga u razvoju događaja nije mogla na početku biti jasno vidljiva, jer čak ni on (verovatno) nije mogao znati kakav sled događaja će pokrenuti kada Luisa upozna sa Pepitom. Ali, posle nekog vremena, možemo primetiti njegovo povlačenje iz cele priče, pritajivanje, i preveliku naivnost koja budi sumnju. Na kraju, kada saznamo da je sve vreme znao za osećanja zaljubljenih, shvatamo u potpunosti njegovu dobrotu, ali i požrtvovanost. Iako je više od svega želeo da mu njegov sin podari unučiće i postane pravi domaćin, ima svoju porodicu, ne sme se zaboraviti da nije samo bio odbijen od strane Pepite prema kojoj je gajio izvesna osećanja, već da joj je dao blagoslov da bude sa njegovim sinom, što je u to vreme bilo veoma retko.

Stric je pasivan lik, o čijim stavovima saznajemo samo iz Luisovih pisama, ali je i on imao ključnu ulogu kada je obavestio Luisovog oca o novonastaloj ljubavi. Pomalo je razočaravajuće što nije venčao Luisa i Pepitu.

Naravno, ne bi bilo pravedno zaboraviti grofa od Henasaara jer je Luis kroz sukob s njim imao priliku da pokaže delić prave muškosti i da zaštiti ženu koju voli, s obzirom da se tokom celog dela samo nećka, sedi u sobi, čita knjige i izbegava sukobe  (izuzimajući to što je naučio da jaše na konju, što je čak i sama Pepita znala).

Nakon svog iščekivanja i suspenzije, neodlučnosti glavnih likova i svih pojedinosti koje su dodatno otežavale i komplikovale radnju, odlagale dan konačne odluke i raspleta, ulivajući nervozu i nelagodnost, delo se završava srećom zaljubljenih, što je u meni izazvalo lepe osećaje i olakšanje.

Devojačko „da“

Devojačko „da“ je neoklasičarska komedija koju je napisao Leandro Fernandes de Moratin. Napisana je u tri čina i radnja se dešava u gostionici Alkali de Enares. Narator nas na početku uvodi na mesto radnje, a kako se ona bude odvijala, obaveštavaće nas o stvarima koje ne budemo mogli da zaključimo iz dijaloga između likova (gde su oni, njihovi pokreti).

Pošto se cela radnja odvija u već pomenutoj gostionici, a naglašeno je da počinje u sedam sati uveče, a završava se u pet sati ujutru, jedinstvo mesta i vremena je ispoštovano, što je tipično za ovaj period, dok sluge u ovom delu nemaju veliki uticaj na radnju, što nije uobičajeno za barok. Radnja teče prirodnim tokom, prisutni su i uvodni deo (donja Irena želi da oženi svoju šesnaestogodišnju ćerku, donju Fransisku, sa don Dijegom- čoveka na dobrom položaju od 50 godina), zaplet ( don Karlos saznaje za udaju svoje ljubavi i dolazi da otme donju Fransisku koja ne zna njegov pravi identitet i ime), peripetija ( don Karlos shvata da se donja Fransiska udaje za njegovog ujaka i pokušava da ode, ali iz njegovog pisma, don Dijego saznaje istinu) i konačno rasplet ( don Dijego, dirnut njihovom ljubavlju, daje Fransiski, koja u međuvremenu saznaje Karlosov pravi identitet, i Karlosu svoj blagoslov i ostavlja ih da žive srećnim životom). Dijalog je lagan, površan, direktan i lako razumljiv.

Glavni likovi ove komedije su donja Fransiska i don Karlosa. Iz dijaloga saznajemo da su se zaljubili u Gvadalahari i da je ta ljubav rasla za vreme tajnih viđanja u manastiru.

Donja Fransiska je šesnaestogodišnja, čedna i strogo vaspitana devojka u skladu sa vremenom u kojem je živela, poštuje majku i nipošto ne sme da joj protivreči. Nesposobna da se zalaže za sebe i svoje želje, čeka Don Karlosa da „dokaže svoju ljubav prema njoj“, a za to vreme traži utehu kod svoje sluškinje Rite, jer je ona jedina kojoj može da se izjada. Vidi ceo svet kako su joj ga kaluđerice i njena majka opisivale, nema svoje mišljenje, veoma je pasivan lik, čeka svoju budućnost skrštenih ruku. Ona poštuje don Dijega, ali ga ne voli.

Don Karlos predstavlja veoma uzornog i hrabrog mladića, dobro vaspitanog što se vidi kada zbog ljubavi i poštovanja prema svom stricu odlučuje da se odrekne donja Fransiske. Moral mu je veoma važan i ne može da pogazi moralni kod koji je duboko u njemu usađen, iako voli Fransisku. Vodi se svojim načelima i uvek pokušava da postupi ispravno, iako će time zanemariti svoje želje i osećanja.

Don Dijego, ujak od Karlosa, je veoma pozitivan lik. Iako je već stariji čovek, želeo je da oženi mladu devojku koja bi se, ako ne iz ljubavi, onda bar iz prijateljstva i neke vrste naklonosti udala za njega. Time pokazuje dobru crtu svoje ličnosti, ali i onu sebičnu kada njegov sluga simon spomene njegovog sestrića za koga je smatrao da bi mu se Fransiska svidela:

„ Vidi, Boga ti! Kakve ideje njemu padaju na pamet! Da je prepustim drugom! A, ne, dragi moj; taj nek¢ izučava svoju matematiku.“

Njegova dobrota konačno ispliva na površinu kada dopušta mladima da se vole i venčaju, iako se u to vreme retko dešavalo da budeš sa onim kojeg stvarno voliš.

Donja Irena je Fransiskina majka i udovica, veoma je brbljiva, priča dosta, manipuliše celom situacijom i sve to skriva iza majčinske ljubavi. Rešila je da dobro uda svoju ćerku i ništa je neće sprečiti da to i ostvari- kako je ona bila udata za starijeg čoveka u mladosti, tako će biti i njena ćerka. Veoma je sebična, ne sluša Fransiskine želje i zahteve već se vodi isključivo svojim. Sebično grabi ka cilju ne obraćajući pažnju na svet, u prisustvu don Dijega ćerki ubacije reči u usta i prekida je dok govori, dominira razgovorom. Svaki put kada se povede tema o Fransiskinoj neodlučnosti, ona uspeva da je promeni pričajući o svojoj porodici ili lekovima. Ceo njen lik je pomalo satiričan, a kroz njega pisac ismeva i crkvu, majčinski egoizam i strogo vaspitanje devojaka u to vreme. Jedino na kraju pokazuje osobine ljudskog bića kroz iskrenu sreću i razumevanje svoje ćerke.

Rita- Fransiskina sluškinja, Kalamoća- don Karlosov sluga i Simon- don Dijegov sluga, nemaju veliki uticaj na radnju i nalaze se u drugom planu. Veoma su radoznali, ali i bliski su sa svojim gazdama i kroz njihove dijaloge uspevamo da saznamo detalje iz života donja Fransiske, don Karlosa i don Dijega. Rita i Kalamaćo su još jedan ljubavni par u delu.

Dijalozi su uglavnom kratki i jasni, izuzetak su jedino povremeni monolozi bitni za dalji razvoj radnje. Iako likovi nisu iz istog staleža, koriste se istim jezikom i izrazima, pa samo iz njihovih dijaloga ne možemo zaključiti kojem društvenom staležu pripadaju.

Kod svih likova je prisutan monolog kao i govor za sebe, sem kod donja Irene koja kaže sve što pomisli u datom trenutku i koja je potpuno nesposobna da svoje misli zadrži za sebe.

Kroz ovo delo Moratin je uspeo da iznese svoje stavove o pojedinim „tradicijama“ u Španiji u to vreme, kao i da ih osudi tako što je kroz crtu komičnosti provukao sentimentalnost i ozbiljnost situacije u kojoj je većina devojaka tada mogla da se nađe. I pored toga, ova komedija dok se čita možda ostavlja utisak površnosti jer je dosta jednostavna i čitka, bez „slojeva“. Veoma je lagana i „vazdušasta“, osvežava i opušta publiku ili čitaoce, što je i odlika ovakvih dela u to vreme.